Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ono­mad mi se de­si­lo ne­što ve­o­ma čud­no. Ka­ko je ovih da­na ki­ša če­sto go­vo­ri­la PA­DAM, stvar mi se uči­ni još čud­ni­ja. Elem, ne­što ma­lo pri­je po­la se­dam uve­če, uklju­čim moj te­le­vi­zor u bo­ji. Mi­slim, apa­rat kao apa­rat je siv, ali su po­kret­ne sli­ke ko­je mi pri­ka­zu­je u svim bo­ja­ma za ko­je se zna. Uklju­čio sam ga po­mo­ću da­ljin­skog upra­vlja­ča, i u to­me ne­ma ni­čeg neo­bič­nog. ALI, ka­ko se uvod­na špi­ca za­vr­ši i na ekra­nu se po­če­še po­ja­vlji­va­ti ne­ki lju­di u odi­je­li­ma i sa kra­va­ta­ma, svje­tlo u mo­joj ku­ći se po­ja­ča! Zvu­ci po­sta­še me­lo­dič­ni­ji, a u mo­jim ju­nač­kim gru­di­ma sr­ce za­lu­pa ja­če i br­že! Kao da je ki­ša na mah pre­sta­la, a sun­ce ugri­ja­lo! Šta ovo bi, upi­tah se­be. Tek kad vo­di­telj re­če da je NA­TO do­šao u Cr­nu Go­ru, po­sta­de mi ja­sno ot­kud ovo­li­ka ra­dost hru­pi.
NA­TO se kod nas po­ja­vio u ob­li­ku jed­nog fi­nog go­spo­di­na. Vo­di­telj sa­op­šti nje­go­vo ime, ali ga ne upam­tih. Ka­ko mu se pre­zi­me ne za­vr­ša­va na ,,ić’’ po­mi­slih – stra­nac je on.
Vi­djeh naj­pri­je da je go­spo­di­na NA­TO stran­ca do­če­kao lič­no Fil. Raz­vu­kao Fil osmijeh ko­li­ko je god mo­gao, dok dvi­je de­sni­ce dr­mu­sa­ju jed­na dru­gu. Okre­nu­še se pre­ma ka­me­ra­ma te­le­vi­zij­skim i još ma­lo za­dr­mu­sa­še ru­ke. A osmi­jeh pri­je­ti da nad­smi­je sa­mog se­be. U sle­de­ćem ka­dru vi­dim go­spo­di­na NA­TO stran­ca ka­ko dr­mu­sa ru­ku još jed­nom ti­pu – bi­ja­še to Lukš, gla­vom! A tek nje­gov osmi­jeh! Po­mi­slih – ovo je osmi­jeh nad osmi­je­si­ma! Ovaj osmi­jeh će ući u Pri­ruč­nik o smi­ja­nju. Sle­de­ći ka­dar – g. stra­nac i Onaj se ru­ku­ju. Onaj se skon­cen­tri­sao pa se hi­ste­ri­ja ne pri­mje­ću­je pu­no, spu­stio obr­vu i ... smje­ška se. S mu­kom, ali se smje­ška.
Eto ot­kud svje­tlost, ot­kud či­sti­ji zvuk - NA­TO di­je­li ra­dost po Cr­noj Go­ri!
Kad bi po­sto­ja­lo dug­men­ce na kom pi­še SE­LEK­TIV­NO IS­KLjU­ČI­VA­NjE ME­MO­RI­JE, i kad bih to dug­men­ce pri­ti­snuo, mo­gao bih re­ći ne­što kao
NA­TO JE NE­KA BAŠ LI­JE­PA STVAR.
Ka­ko iz­gle­da NA­TO? No­si odi­je­lo, kra­va­tu i na­o­ča­re. Star je, ot­pri­li­ke, 50+. Di­je­li ra­dost, obe­ća­va prav­du i bla­go­sta­nje. Ko uđe u NA­TO, to­ga će ogri­ja­ti sun­ce maj­sko. Uvi­jek će se smi­ja­ti, čak i kad mu do smi­ja­nja ni­je. NA­TO ima li­je­pe avi­o­ne i još ljep­še či­zme. Pu­ške su krat­ke, ali ubi­ja­ju baš kao i one du­ge... Ka­ko dug­men­ce za SE­LEK­TIV­NO IS­KLjU­ČI­VA­NjE ME­MO­RI­JE ne po­sto­ji, mo­gu re­ći ne­što kao: SI­RE­NE UPO­ZO­RE­NjA ZA VA­ZDU­ŠNI NA­PAD PA­RA­JU VA­ZDUH dok bom­be ru­še ku­će i ži­vo­te gra­đa­na. Bez pa­ni­ke po­đi­mo u po­dru­me, po­ne­si­mo bo­cu vo­de i će­be. Mo­žda u po­dru­mu osta­ne­mo do no­ći, a mo­žda i za­u­vi­jek. NA­TO će nam re­ći, već. Ako uve­če, ipak, bu­de­mo u svo­jim do­mo­vi­ma, mo­že­mo uklju­či­ti te­le­vi­zor. Mo­žda u te­le­vi­zo­ru ugle­da­mo jed­nu iz­u­zet­nu da­mu. Mo­žda nam iz­u­zet­na da­ma re­že­ći sa­op­šti – SR­RRR­BI, JA VAS VO­LIM... svo­ju ne­u­pit­nu lju­bav će po­tvr­di­ti TO­MA­HA­VA­KOM, ka­set­nom bom­bom, le­tom ,,ne­vi­dlji­vog’’ avi­o­na, osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom...
U Dru­gom svjet­skom ra­tu, u ne­kim evrop­skim ze­mlja­ma, vla­de su pri­hva­ti­le Adol­fa i nje­go­vu ide­ju. I nje­go­vu ar­ma­du. Ne­ke vla­de su to mo­ra­le, ne­ke su to htje­le. Kad se rat za­vr­šio i slo­bo­da za­pje­va­la, is­po­sta­vi­lo se da su te vla­de po­gri­je­ši­le. Kvi­slin­zi, iz­daj­ni­ci, ne­pri­ja­te­lji svog na­ro­da... ta­ko su im oslo­bo­di­o­ci te­pa­li ta­da. Sve ta­ko te­pa­ju­ći im, ne­ke vla­de po­sla­še na ro­bi­ju, ne­ke pod ze­mlju.
U ško­li smo uči­li, mi ko­ji se ro­di­smo na­kon ra­ta, da je ve­o­ma lo­še pri­hva­ti­ti voj­sku ko­ja ubi­ja tvoj na­rod. Ko to ura­di taj je iz­daj­nik. Ko ovo ni­je znao na­i­zust – ni­je mo­gao do­bi­ti pre­la­znu iz isto­ri­je.
NA­TO voj­ska je ubi­ja­la naš na­rod. Ne ta­ko dav­no – pri­je še­sna­est go­di­na. A mi sa­da pri­hva­ta­mo NA­TO kao naj­ro­đe­ni­jeg. Smje­ška­mo se. Po­rav­na­va­mo sa­koe, za­te­že­mo kra­va­te, pri­ča­mo s njim sa prevodiocem ili bez pre­vo­di­o­ca. I s njim i bez nje­ga se ra­zu­mi­je­mo od­lič­no. NA­TO go­vo­ri sto je­zi­ka pr­vo­kla­sno (kao onaj pas u Vi­to­voj pje­smi) kad on pro­go­vo­ri, na­pad­nu­ti ga ra­zu­mi­ju i sve im je ja­sno.
Gle­da­ju­ći ono­li­ku ra­dost pri­li­kom NA­TO go­sto­va­nja, po­mi­slim – kad nas je ono 1999. ubi­jao, mo­žda se sa­mo ša­lio?